EDUKACIJSKI PAKET - ŠKOLA ZNANJA - SREBRENICA - MAPIRANJE GENOCIDA I POST-GENOCIDNO DRUŠTVO
28. maj 2015. Sarajevo, BiH - Galerija 11/07/95

Istorijski kontekst:
Pad Jugoslavije

Sonja Biserko

predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji

TRANSKRIPT

Jugoslavija je bila kosmos u malom zato što je objedinjavala kulturne, političke, etničke i civilizacijske razlike koje su i prva i druga Jugoslavija pokušavale da svedu na jedan format koji bi obezbedio koegzistenciju tih različitosti. Prva Jugoslavija je bila unitarna država sa dominacijom Srba, a nastanak druge Jugoslavije je bio moguć isključivo zato što je bazirao na dogovoru o jednakosti svih naroda i federalnom principu. Dakle, druga Jugoslavija je posle Drugog svetskog rata bila takođe centralistička zemlja. Međutim, vremenom, taj centralizam je relaksirao i sve više išao ka decentralizaciji republika i samoupravljanju tih republika i došlo se do tačke kada su te republike postale, na neki način, države unutar Jugoslavije.
Događaji koji su doveli do raspada Jugoslavije počeli su mnogo pre njenog raspada. To je bilo već 70-ih kada je bilo jasno da trend decentralizacije jača i da ima podršku svih republika. Istovremeno se javlja trend unutar srpske elite koji je išao ka njenoj recentralizaciji.

Treba najpre istaći nekoliko tih tačaka koje su logično dovele do njenog raspada. Prva tačka su, pre svega, amandmani na postojeći Ustav iz 1963. koji se zvao demokratski ustav, što je bio uvod u ustavne promene koje su trebale da definišu Jugoslaviju kao neku vrstu konfederacije. Početkom 70-ih sve republike bivše Jugoslavije su bile na toj liniji, uključujući i Srbiju sa njenim liberalnim rukovodstvom. Međutim, javio se otpor iz Jugoslovenske narodne armije, iz centralne savezne države. Isto tako, unutar same Srbije bila je jača tendencija protiv decentralizacije Jugoslavije i, naravno, tu je bio jak uticaj Sovetskog saveza. Sva republička rukovodstva su tada smenjena. Međutim, duh koji je tada preovladavao u celoj Jugoslaviji je nekako prevladao i doveo do promene Ustava 1974. koji je instalirao Jugoslaviju kao konfederaciju.

Srpska politička elita, mimo one liberalne koja je bila smenjena 1972. godine, se od tada priprema za neku vrstu puča. Imajući u vidu da je predsednik Tito tada bio već jako star, oni su sačekali sa svim promenama koje su u to vreme bile na dnevnom redu, kao što su ekonomske reforme i demokratizacija zemlje, zato što su se u tom momentu pripremali za Titovo nasleđe, pre svega u smislu recentralizacije zemlje. Nakon Titove smrti dolazi do vrlo aktivnog angažmana svih srpskih elita: političkih, intelektualnih, kulturnih, verskih, vojnih, bezbednosnih, univerzitetskih i svih drugih koje postoje. Dolazi do jedne vrste homogenizacije i to se očituje kroz nekoliko dokumenata koji su vrlo važni da bi se razumela ta homogenizacija srpskog naroda.

Počinje se sa organizovanjem demonstracija na Kosovu i to je na neki način bilo otvaranje srpskog pitanja unutar Jugoslavije, ali ne da bi se Kosovo sačuvalo kao teritorija, nego da bi se homogenizovao srpski narod s obzirom na to da je kosovski mit jedna duboka, emotivna odrednica koja je instrumentalizovana za homogenizaciju srpskog naroda u čitavoj Jugoslaviji. Nakon toga dolazi do Osme sednice CK Srbije na kojoj dolazi do smene Ivana Stambolića i instaliranja Slobodana Miloševića koji je bio izabran kao neko ko bi bio sposoban za sprevedbu jednog takvog projekta recentralizacije. Tu je glavnu ulogu imala Jugoslovenska narodna armija, odnosno njen konzervativni, unutarnji deo sa velikom podrškom srpskog dela armije u JNA.

Nakon toga dolazi do objave Memoranduma Srpske akademije nauka (i umetnosti), koji je neka vrsta ideološkog dokumenta koji je označio u kom pravcu će se Srbija kretati, odnosno ponašati u toj diskusiji, raspravi o rekonstrukciji, tj. rearanžmanu Jugoslavije. Prva opcija Srbije bila je njena recentralizacija. Druga, koja se kasnije pojavila kao dominantna jeste ujedinjene svih Srba ili opstanak svih Srba u jednoj državi. Pre toga, to je bila Jugoslavija. S obzirom na to da Jugoslavija nije mogla da opstane na način na koji je Srbija želela, Srbija se odlučila za ovu drugu opciju, tj. za ujedinjenje svih Srba u jednu državu. Na istim linijama je stajala Jugoslovenska narodna armija čiji su glavni ciljevi bili očuvanje socijalizma, ideološkog poretka i recentralizacija Jugoslavije, s obzirom na to da je Jugoslovenska narodna armija po definiciji konzervativna i pratila je taj koncept države koji je Srbija zagovarala.

Nakon što se Milošević konsolidovao na vlasti u Srbiji, on je krenuo u osvajanje Jugoslavije rušenjem rukovodstava, pre svega u Vojvodini i na Kosovu. Prvo je išao ka centralizaciji Srbije, s obzirom da je Srbija bila sastavljena iz tri dela, da je bila federalna jedinica i da je imala dve autonomne pokrajine koje su istovremeno bile deo Srbije, ali i konstitutivni delovi federacije. Znači, bile su skoro definisane kao republike. Taj prvi korak ukidanja autonomije Vojvodini i Kosovu omogućio je Srbiji da na federalnom nivou i dalje vlada sa ona dva glasa i time je dovela do paralize saveznih institucija, parlamenta i svih ministarstava koja su bila relevantna. Takođe je krenula na Crnu Goru gde je došlo do smene rukovodstva. Kasnije je krenula na Sloveniju i Hrvatsku, međutim u tome nije uspela. Onda je krenula u ratnu opciju. Bio je kratak rat u Sloveniji koji je trajao par dana. Može se reći da je to bio namešten rat ili dogovren rat, s obzirom da Srbija nije imala interesa da Slovenija ostane u Jugoslaviji. Ne kažem da je to bio direktan dogovor, ali to je bilo izguravanje Slovenije iz Jugoslavije što bi po ondašnjem mišljenju olakšalo njihov odnos sa Hrvatskom, jer je taj plan predviđao ostanak cele Hrvatske unutar te nove Jugoslavije, za koju se zalagao i Veljko Kadijević kao ministar odbrane u to vreme.

Vrlo brzo se pokazalo da Hrvatska ne pristaje na tu opciju, pobunila se i počeo je rat već u proleće na Plitvicama, zatim u Borovom Selu, da bi vrlo dramatično završio u Dubrovniku, u Zadru i Vukovaru. To su tri strateške tačke preko kojih je Srbija na neki način bacila Hrvatsku na kolena i odsekla joj skoro 30% teritorije. Na toj teritoriji je etnički očistila sve Hrvate i druge nesrbe i zaokružila jednu etničku teritoriju koja je onda dobila zaštitu od strane Ujedinjenih nacija, jer su se krajem novembra 1991. obratili jugoslovenskom rukovodstvu, krnjem u to vreme, obratili su se Ujedinjenim nacijama i tražili UN trupe koje bi trebale da zaštite Srbe dok se ne dogovore u kakvoj formi bi Srbi i Hrvati živeli. Međutim, više se tu mislilo na mogućnost da Srbi organizuju referendum i da se odluče za život, tj. ujedninjenje sa Srbijom.

Isti scenario se ponovio u Bosni. Nakon završetka tog prvog dela rata u Hrvatskoj, raspada se Jugoslovenska narodna armija. Raspada se na tri armije: Armiju Republike Srpske Krajine, znači onaj deo u Hrvatskoj, Armiju Republike Srpske u Bosni i Vojsku Jugoslavije, jer je Srbija zadržala to ime, zato što je bilo neophodno da se predstavi kao čuvar Jugoslavije. Znači, trebala je još jedna republika, a to je Crna Gora.

Samo da kažem da je međunarodna zajednica, tu pre svega mislim na Ameriku i Evropsku uniju, bila vrlo angažovana oko posredovanja sa idejom da se očuva taj državni jugoslovenski okvir, međutim, u tome nije uspela. Održana je Konferencija (o Jugoslaviji) u Hagu u septembru i oktobru 1991., bilo je nekoliko sesija. Na toj konferenciji je Evropska unija ponudila dokument koji je trebao da sačuva jugoslovenski okvir, s tim što se išlo na ideju o asocijaciji država. To je bio predlog Slovenije koji je kasnije podržala Hrvatska. Predlog Slovenije je kasnije izašao u „Novoj reviji 57“ 1987. godine. Podržala ga je Hrvatska, a kasnije i druge republike, jer nikako nisu mogle da nađu modus vivendi sa srpskom pričom i njihovom ponudom koja se posebno odnosila na Bosnu i Hercegovinu i na Makedoniju. Međutim, i jedna i druga republika su se odlučile pridružiti Hrvatskoj i Sloveniji.

Srbija nije htela da potpiše tak dokument koji je ustvari išao ususret očuvanju svih Srba pod istim državnim krovom, a nisu hteli da potpišu dokument pod izgovorom da Srbi nisu nigde manjina, misleći na Srbe u Hrvatskoj i u nekim drugim delovima. Ustvari, najvažniji razlog je bio što nisu hteli da priznaju status Albancima na Kosovu jer su se uvek bojali da bi to bio jedan faktor koji bi remetio njihove druge planove.

Crna Gora je taj dokument potpisala, međutim (Momir) Bulatović je pod pritiskom Srbije morao da povuče taj potpis kako bi ostala ta zajednica – skraćena Jugoslavija. Kao što sam rekla, bio im je potreban taj okvir da se prikažu kao zaštitnici Jugoslavije. Osnovana je Badinterova komisija koja je donela 15 odluka. Te odluke su zapravo bile ključne za definisanje budućih država, između ostalog, bio je to jedan od najvažnijih kriterija koji se odnosio na pitanje nacionalnih manjina. Svaka od tih republika dobila je mogućnost da se, ukoliko zadovolji kriterije koje je Badinterova komisija propisala, kandiduje za nezavisnost, što su sve republike i učinile. To je učinilo i Kosovo, ali su Kosovo odbili u tom momentu. Sve ostale republike su sukcesivno u veoma kratkom periodu bile priznate kao nezavisne države. Onog momenta kada je Bosna priznata kao nezavisna država, Beograd je krenuo u ofanzivu i u veoma kratkom vremenu, za nekoliko meseci, sprske snage su osvojile preko 70% bosanske teritorije. U tom naletu, u prvih nekoliko meseci, najveći deo bošnjačkog stanovništva je proteran sa teritorije gde su bili u većini, pre svega u Podrinju i u nekim drugim mestima. Tako da su Srbi kontrolisali preko 70% teritorije sve do Dejtonskog sporazuma, tj. do Dejtonskog pregovora.

Pitanje rata u Bosni je višestruko važno zato što je rat u Bosni bio rat, pre svega, protiv Muslimana. To je po meni vrlo važan aspekt ratova u bivšoj Jugoslaviji – i na Kosovu i u Bosni. Rat u Bosni počeo je u aprilu 1992. sa jednim puzećim genocidom i on je završio sa Srebrenicom kao finalnim aktom genocida u Bosni i Hercegovini na koji je reagovala međunarodna zajednica. Pred Sudom u Hagu samo je Srebrenica kvalifikovana kao genocid. Videćemo šta će biti u slučajevima Mladića i Karađića kojima je dodato još osam opština za koje se u optužnici tvrdi da je (u njima) izvršen genocid. Znači, to bi bio mnogo širi pojam.

Genocid u Srebrenici je postao jedna vrsta simbola za sve genocide krajem 20. veka u svetu na koje međunarodna zajednica nije adekvatno reagovala, naročito na onaj u Ruandi, ali je na neki način vrlo važna moralna tačka za međunarodnu zajednicu, ali i za nas u regionu, pogotovo Srbiju. Srbija, naravno, ne priznaje taj genocid. Ona priznaje ratni zločin, pošto je teško poreći činjenicu da se to tamo desilo. Naravno, smanjuje se broj civila, tvrdi se da su to vojnici presvučeni u civilnu odeću. To je jedna mora za srpsku elitu i ja bih rekla da se na tom pitanju, tj. na poricanju da je to genocid, angažuje najveći deo akademske zajednice. Ima jako puno aktivnosti, istraživača i raznih falsifikatora koji se svim snagama dovijaju da se dokaže da je to ratni zločin. Istovremeno su u Bratuncu podigli spomenik koji je trebao biti pandan stradanjima Bošnjaka u Srebrenici. To su dva toponima koja imaju istu težinu u sećanju srpskog naroda jer čim se pomene Srebrenica, pomene se i Bratunac. Postoji svest da je to vrh ledenog brega i ako se to otvori onda to otvara celu priču o Bosni i Hercegovini koja dobiva jednu sasvim drugu dimenziju.

Naravno, presuda Međunarodnog suda pravde nije išla na kvalifikovanje Srbije kao odgovorne za taj genocid, ali jeste odgovorna za to što nije sprečila taj genocid. Naravno, ta presuda je bazirana na svim suđenjima Međunarodnog krivičnog suda u Hagu i ona implicira veliku odgovornost Srbije. Međutim, srpska elita je sretna i slavi što nije kvalifikovana kao glavna strana koja je odgovorna za taj genocid. U tom momentu je u Srbiji čak i bilo nekih pokušaja od jednog dela elite, pogotovo civilnog sektora, da to pitanje izvuče na površinu.  Čak je i Narodna skupština Republike Srbije 2010. donela Rezoluciju o Srebrenici. U toj rezoluciji ne stoji izričito da je to genocid, ali poziva se na presudu Međunarodnog suda pravde, što implicitno to i znači. Međutim, ta presuda je danas apsolutno marginalizovana i danas se manje govori o Srebrenici nego pre deset godina, 2005. recimo, kada je u Hagu pušten video sa ubistvom one dece u Trnovu. To je bila jedna šokantna vest za Srbiju. Međutim, ona se vrlo brzo nakon toga snašla i sve napore je usmerila u pravcu relativiziranja uloge Škorpijona i pre svega njihovog isključivanja iz države Srbije. Pred Nacionalnim sudom za ratne zločine u Srbiji je vođen spor protiv šestorice Škorpijona, međutim, u presudi stoji da su oni bili deo te priče u Bosni, da su bili akter u građanskom ratu u Bosni i Hercegovini i da to nema nikakve veze sa institucijama države Srbije. Urađeno je apsolutno sve da se napravi njihova diskonekcija sa državom Srbijom i sva ostala suđenja pred Nacionalnim sudom Srbije su zapravo ograničena tom državnom strategijom koja se sastoji u tome da se spreči bilo kakvo suđenje koje bi išlo ka vrhu policije, vojske ili politike.

Jedan važan instrument vraćanja ovog regiona u civilizaciju je Haški tribunal, koji je imao za cilj, pre svega, da privede sve glavne aktere rata i one koji su počinili ratne zločine. I to je bio jedan važan instrument pritiska na sve regionalne vlade. Naravno, Haški tribunal nije mogao da isporuči sve ono što je bilo u toj osnivačkoj rezoluciji Saveta bezbednosti. Tu se prije svega govorilo o pomirenju. Mislim da Sud, a to se i pokazalo, nije bio u mogućnosti da ima i tu funkciju. Međutim, imao je i jednu drugu važnu funkciju, a to je prikupljanje svih dokaza, dokumenata, svedočanstava koji će biti ključni, pre svega, za generacije koje dolaze. U ovom momentu, može se reći da je njegov moralni efekat na region limitiran.  

Sonja Biserko, Srbija
Sonja Biserko, diplomirala ekonomiju na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, (1970.) i završila kurs diplomatije. Diplomatkinja SFRJ do 1991. godine. Od 1995. godine predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Jedna je od osnivača Evropskog pokreta u Jugoslaviji(1991.), Centra za antiratnu akciju (1991.), Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji (1994.) i Foruma za međunarodne odnose (1996.). Radila na programima građanskih i ljudskih prava Helsinki Watcha, Komiteta advokata za zaštitulju ljudskih prava, UN-ovog Centra za ljudska prava, Misije Mazowieckog i Haškog tribunala. Učestvovala u brojnim međunarodnim konferencijama o regionalnim krizama i sukobima (Verona Forum, Search for Common Ground, Washington, D.C.itd). Organizovala prvi sastanak opozicije u bivšoj Jugoslaviji (Ženeva, 1991).

Autorka knjiga: Srbija na Orijentu, Kovanje antijugoslovenske zavere, Implozija Jugoslavije, Srbija zalutala u tranziciji. Brojne knjige je uredila i priredila, naprimjer: Srebrenica: od poricanja do priznanja;Milošević vs Jugoslavija; Bosna i Hercegovina: jezgro velikosrpskog projekta, Yugoslavia: Collapse, War, Crimes; Vukovarska tragedija; Proces Vojislavu Šešelju: Raskrinkavanje projekta Velika Srbija. Sa Slavijom Stanojlović uredila: Poslednja šansa Jugoslavije: haška konferencija 1991. Objavljuje u specijalizovanim i drugim časopisima. Redovna uvodničarka Helsinške povelje, magazina Helsinškog komiteta.